TANJA

pngegg.png

 

Prvi put se desilo dok je prolazila Knez Mihailovom ulicom. Anja je žurila do prolaza kod Palate Albanije da kupi svilene čarape da ne bi pocepanih dočekala klijenta i čim je skrenula kod Filozofskog fakulteta, poslednje čega se seća je bilo izbegavanje goluba koji joj je preleteo tik iznad glave, kao i zvuka vode sa česme. Ukopala se u mestu na sred pešačke zone uz neobično jak zvuk budilnika. Ležala je u krevetu sa pogledom na poluotvorena vrata toaleta nepoznatog stana. Posteljina je imala svež miris omekšivača, a kroz prozor su zelene grane šuštale na blagom vetru krijući pogled na tuđe prozore. Kad joj je buka sa ulice prodrla natrag u svest, izbezumljeno se okretala gledajući ljude oko sebe.

       Ništa manje zbunjena tada kao i sada, prolazila je Čika Ljubinom ulicom, zaobilazeći horde turista koji su skoro jedini po vrućini gamizali centrom grada. Vrelina betona je isparavala i žega je postajala nepodnošljiva i u večernjim satima. Anja je pretrčala ulicu van pešačkog prelaza, čuvši u pozadini iznerviranog taksistu i zvuk sirene. Nije se osvrnula, već nastavila niz ulice Dorćola, prema kafiću. Rezervisala je određeno mesto kraj prozora i približavajući se ugledala je kroz staklo da je Ivana već stigla. Pogledala je na sat i laknulo joj je što nije puno kasnila. Pre ulaska, nesigurno je bacila pogled preko puta na zgradu ne znajući tačno ni sama šta da misli o svemu što joj se vrzmalo po glavi.

     „Nešto se dešava,“ rekla je ljubeći drugaricu u obraz i sedajući na mesto koje je direktno gledalo na siva vrata zgrade sa druge stane ulice.

„Vidim ja, nema te, a i čudno si zvučala preko telefona.“

       Ivanine oštre crte tamnoputog lica su bile u kontrastu bledopute i svetlokose Anje. Drugarice iz srednje škole, različitih životnih puteva, ali su uvek bile tu jedna za drugu.

„Neki frajer?“ Ivana je namignula.

       „Kamo sreće.“ Nespretno se nasmejala i zadenula kosu iza uha. „Potpuno je luda priča. Verovatno sam ja luda.“ Zastala je zamislivši se.

       Konobarica je donela cašu crnog vina za Ivanu i Anja je gestom pokazala da hoće isto. Kafić je imao francuski šmek, tamna drvenarija sa malim okruglim stolovima, i muzikom šlagera šezdesetih.

„Okej, imaš moju pažnju.“

        „Prvo mi treba alkohol,“ rekla je uzevši Ivaninu čašu i par gutljaja. „Zapravo ne znam kako da opišem ono što mi se desilo. Dešava –“ Noktom desnog kažiprsta je sve grublje prelazila preko dela palca. „Vidim neke slike.“ Trebalo je par sekundi da podigne pogled prema Ivaninim očima.

        „Slike, kao vizije?“

„Ne, ne tako. Više kao kratki snovi u sred bela dana. Dok su mi oči otvorene.“

„Okej“, Ivana je rekla pažljivo. „Kakvi snovi?“

       „Pa prvi put sam se u sred hodanja ulicom našla u potpuno drugoj sredini. Bila sam u krevetu, čuo se budilnik sa nekom čudnom melodijom, osećala sam se sanjivo –“

 „Čekaj, hoćeš da kažeš da si se u sred šetnje našla u tuđem krevetu?“ Ivana se nasmejala.

„Da, da, znam kako zvuči.“

„Okej, je l’ makar dobro izgleda?“

„Bila sam sama.“

„Čekaj, hoćeš da kažeš da si se probudila u tuđem krevetu i to još sama?“ Ivana nije odustajala.

      „Nažalost, da“, rekla je pogledavši u zgradu preko puta, kao da je očekivala nekog poznatog da izađe svakog časa.

„Pa je l’ bilo još nekih snova?“

       „Jeste.“ Stiglo je piće i Anja se ljubazno osmehnula konobarici. Čvršće je uhvatila vrat od čaše. „Desilo se još par puta. Zatekla sam se u istom stanu, ali u drugoj sobi.“

„Otkud znaš da je isti stan?“

„Takav mi je bio osećaj, šta znam. U toj drugoj sobi su bila neka nedovršena platna.“

„Misliš kao umetničke slike?“

Anja je potvrdno klimnula bacivši pogled preko puta.

„Koje boje su dominirale?“

„Crvena i plava, mislim. Što?“

„Onako, pitam. A je l’ se dešavalo nešto?“

„Ne, bukvalno kao da sam se na trenutak našla na mestu druge osobe.“

Otac sa malim detetom je izašao iz zgrade i Anja ih je propratila pogledom.

„A koliko ti se puta to desilo?“

„Tri. Treći je bio ulazak u zgradu, kao da sam se vraćala kući.“

„A kakva je arhitektura, je l’ možeš da prepoznaš deo sveta?“

„O, da.“ Anja je klimnula prema zgradi preko puta.

„Ozbiljno?“ Ivana se zabuljila ka ulazu. „Kako znaš?“

       „Nisam sto posto sigurna.“ Anja se promeškoljila na stolici. „Pre dva dana sam bila ovde sa Olegom da probamo nove kroasane, htela sam malo da ga oraspoložim. Znaš kakav je ovih dana zbog teta Natalije. I čim sam ugledala taj ulaz i broj 10 telo mi je nekako odreagovalo, kao da sam više puta bila u toj zgradi.“

„Pa je l’ si bila?“

      Anja je odmahnula glavom, prinela čašu ustima zagledana u trag svetlo crvenog karmina. „Ulaz liči, kao i lipe ispred. Zato sam htela da je proverim, da vidim da li će se nešto desiti ako budem blizu.“

„A kakav ti je osećaj kad se nađeš na mestu te osobe? Kao da gledaš kroz tuđe oči ili?“

       „Pa ne baš. Nije mi bilo strano telo u kojem sam se nalazila, već bukvalno kao da sam samo prebačena s jednog mesta na drugo na desetak sekundi. Ali imala sam tu drugu svest.“

     „Anja, ovo kao prijatelj moram da ti kažem, trebalo bi da posetiš lekara. Možda je, ne daj bože, neki tumor u mozgu.“ Ivana se brižno nagnula preko stola. Verovala je u istinitost drugaricine priče, ali takođe, ni jedna od njih nije verovala u natprirodne pojave.

      „Bila sam kod porodičnog lekara koji je rekao da su nalazi dobri. Misli da sam se opteretila poslom. Stres. Tako da mi ponestaje logičnih ideja.“

     „Da vidimo koje su opcije“, Ivana je zamišljeno prebirala po umu igrajući se sa pramenom kose. „Možda imaš super moć da se prebacuješ s jednog mesta na drugo!“

„Teleportacija, to mi se već sviđa.“ Anja se nasmejala.

„Može biti i neka, kako to zovu, astralna projekcija.“

„U sred bela dana?“

„A da nije neki tumor na lošem mestu pa se nije video?“

Anja je slegla ramenima.

„A možda se sećaš nekog prošlog života?“

„I to baš ima smisla, zajedno sa teleportacijom i astralnom projekcijom.“

„U to ime.“ Ivana je podigla čašu i njih dve nazdraviše. Buke vranca je ispunio usta.

      Anja je gledala u staru zgradu preko puta, ni sama ne znajući šta je tačno očekivala. Nije bilo novih slika, nekoliko ljudi je ušlo i izašlo, ali ništa se nije činilo poznatim. Ništa što bi odskočilo od uobičajenog, toliko da je uz toplu atmosferu i vino pomislila da je sve umislila, da je to sigurno neki privremeni glič u mozgu izazvan stresom. Prepustila se vinu i šalama na svoj račun, kao i Ivaninom veštom izbegavanju tema o sebi da je teret neobjašnjivih događaja skliznuo učinivši veče lakšim za jedan duboki udisaj. Konačno je podelila muku i što je vreme više teklo sve joj se više činilo kao slučajnost koja se verovatno neće ponoviti. Izašle su napolje, a vrelina betona ih je zapahnula. Anja se naježila od nagle promene temperature i zvuka grebanja Ivanine štikle po trotoaru. Zagrlile su se i Ivana je krenula peške par ulica iznad gde je živela, dok je ona ostala da zove taksi.

       Na dva broja su joj rekli da nema slobodnih vozila. Setila se da je nedaleko od centra bio koncert neke pop zvezde, na šta je prevrnula očima. Spustila je tamni laneni šorc koji joj se malo zadigao i namestila kaiš. Pogledala je opet sivi ulaz. Edit Pjaf sa „Non, je ne regrette rien“ je dopirala iz kafića kao i veselo kucanje čaša za vino. Anja je stavila telefon u džep i prešla ulicu.

        Ispravila je leđa i hodala odlučnije kao da je znala šta će učiniti, dok joj se stomak uvijao u zbrku čvorova. Stala je kraj vrata i pogledala imena na interfonu. Nijedno joj nije bilo poznato. Upalilo se svetlo u hodniku, a ubrzo je čula i glasove. Dve devojke su izašle iz zgrade, a Anja je iskoristila priliku i pridržala vrata da se ne zatvore. Dočekao ju je mozaik kamenih crno-belih pločica. Plafon je bio visok, a lampa mala te su bele pločice pod slabim žućkastim svetlom izgledale bež. Na tamnim drvenim sandučićima su stajala ista prezimena kao na interfonu. Prišla je stepenicama i pogledala u spiralno uvijanje do poslednjeg sprata. Pet spratova i svetlo nije radilo na svakom. Nalet hladnijeg vazduha joj je pomilovao obraze. Vrata podruma su bila otškrinuta. Krenula je tim pravcem kad su se vrata iznenada širom otvorila. Anja se ukopala. Pojavila se starica noseći kesu iz Maksija. Anja je naterala noge da se pomere bliže stepeništu.

„Tanja, dušo, vratila si se!“ Starica je prišla s osmehom.

       „Dobro veče.“ Anja je ljubazno odvratila. „Kako ste?“ Brže bolje je upitala ne znajući kako da se izvuče. Pobegla bi, ali želela je da ulazak u zgradu ne bude uzaludan.

       „Evo, nije loše. Išla sam do dvorišta da ostavim hranu za mace. One činijice koje si ti kupila su još tu. Ja kad im donesem plastične od margarina one se s njima igraju i razvlače po dvorištu; valjda su lakše, ali onda nemam gde da im sipam hranu. Srećom pa su te tvoje čvršće.“ Starica je prišla bliže pod svetlom da je bolje vidi. „Lepo ti stoji prirodna boja kose.“

     Anja je pod intenzivnim pogledom bakute napravila korak unazad. „Drago mi je da vam služe. Ima li novih prinova?“ Odlučila je da preuzme ulogu koju joj je starica namenila. Verovatno je jadnica slabovida i pomešala je s nekim drugim.

      „Bude, al’ dečurlija ih raznese uglavnom. Ako, lepše im je u domovima nego na ulici. Ovde neke makar nađu malu oazu kod nas, ali sigurno im je bolje sa ljudima. Mačke su prilagodljive, biće srećne i u stanu i na ulici, ako je vlasnik dobar. Onaj veliki mačor se pojavljuje s vremena na vreme, vidim da je često izubijan, kao da im je on čuvar.“ Vrtela je plastičnu kesu između naboranih prstiju.

     „Eh, Tanja, bilo je lepo kad si ti živela ovde, sad novi stanari toliku buku prave da mi ponekad bude nepodnošljivo.“

„U istom stanu?“

      „Ma, da. Ti koji sada žive tu puštaju glasnu muziku, kasno idu rano se vraćaju. Često im se okuplja društvo koje bude još glasnije od muzike. No, dobro, srećom pa sa godinama propada sluh.“ Staricine beličasto plave oči su se skupile od osmeha. „A jesi li ti njima prodala stan il iznajmljuješ?“

      Anja nije znala šta da kaže i za taj tren njenog oklevanja starica je odmahnula rukom kao da to sad i nije toliko bitno. „Drago mi je da sam te videla, dušo. Laku noć.“

„Laku noć“, rekla je posmatrajući je kako odlazi.

       Anja je krenula prema ulaznim vratima, ali nije mogla da se natera da izađe. Koliko je moglo biti slučajno da u zgradi koja se pojavljuje u njenim tripovima je pomešaju sa nekom stanarkom koja očigledno nije tu već neko vreme? Ko je Tanja?

        Zastala je i osluškivala na kom spratu će starica ući u stan. Ako joj je smetala buka stanara verovatno su bili ili pored ili iznad nje. Pošla je pažljivo stepenicama. Na svakom spratu je bilo tri stana. Prišla je vratima na njenom spratu i nije čula nikakvu buku. Kroz jedna se glasnije čuo TV, ali verovatno je još neki penzioner živeo tu. Na spratu iznad, taman kad je prišla stanu iznad staričinog, glasovi su se približavali sa suprotne strane. Momak i devojka, zveket ključeva. Anja je požurila na sprat iznad da je sakrije senka i da ih bolje osmotri. Zvuk elektronske muzike se pojačao kako su otvorili vrata pričajući o nekom zajedničkom ortaku i kako hoće da spoje jednu njenu drugaricu s tim likom večeras. To mora da je bio Tanjin stan.

       Uputila se za njima držeći odstojanje. Okretala se iz straha da neko nju ne prati. Dve ulice dalje, stali su u red za ulazak u klub Tjub Bašta. Devojka nije zatvarala usta šireći dah rakije od dunje. Tik iza njih, Anja se mrštila na miris slušajući nepovezane priče, čas o toj drugarici, čas o njenom bratu, o ispitima koje treba da daju idućeg meseca, farmerkama koje hoće da kupi i sličnim glupostima, dok je mladić samo klimao glavom i zverao okolo. Nije mogla da provali da li su par ili cimeri. Devojka je uvukla ruku u zadnji džep tražeći pare za ulaz. Kada je izvadila novčanicu od petsto dinara ključevi su provirili. Anjin pogled se prikovao za njih.

     Red ispred kluba je postajao veći. Kako bi nekog pustili unutra, ljudi bi se sabili i nagurali napred. Anja je primetila jednu ekipu koja se bližila izlazu i sačekala je novi talas guranja napred. Nošena korak dalje drugim telima, smelo je gurnula ruku u devojčin džep. Posmatrala je njen vrat, bila joj je prilično blizu, ali devojka se nije okrenula. Kako je čuvar pustio nove ljude unutra, red se opet normalizovao i Anja je polako napustila gužvu. Prešla je na drugu stranu ulice i osvrnuvši se da vidi da li je neko prati, krenula natrag niz ulicu držeći svežanj ključeva u čvrsto stegnutoj pesnici.

       Usput je osluškivala da li će neko povikati ili potrčati za njom, ali samo par pijanih glasova iz obližnjeg kafića je prolazilo kroz vazduh pun strepnje. Produžila je korak što je više mogla. Žućkasti pas lutalica je njuškao oko parkiranog crvenog Golfa. Neko je bučno spustio žaluzine. Ispred sivih vrata, Anja je jedva otvorila stisnutu pesnicu da isproba neki od ključeva. Bilo ih je tri na privesku sa njoj nepoznatim anime ženskim likom i kad je jedan od njih uspešno otvorio, Anja je ispustila vazduh koji joj se bio ukočio u grlu. Okrenula se još jednom da se uveri da je niko ne posmatra i ušla u zgradu.

      Na prstima se tiho popela na drugi sprat. Prišla je vratima i na trenutak zastala. Šta je to radila, dođavola? Ali nije više mogla nijednu razumnu misao da čuje od siline lupanja srca. Gurnula je ključ u bravu. Nije bio taj. Probala je sa sledećim jedva potrefivši otvor. Mašinerija brave se pokrenula i vrata su se otvorila uz tihi škljoc.

Svetlo je dopiralo iz spavaće sobe. Zastala je misleći da je još neko u stanu, osluškivala je. Ne provetren miris duvana joj je zasvrbeo nos. Nije bilo zvuka niti senke iz sobe sa svetlom. Ostavila je vrata pritvorena i ušla. Kauč ispred TV-a, stakleni stolić između, a na njemu puna pepeljara i rašireni fotokopirani papiri i šareni markeri. Beli goli zidovi i visok plafon kao da su pojeli svaki komad nameštaja koji je bio suvišan. Osluškivala je pažljivo da li neki zvuk remeti tišinu ulaza zgrade.

       U spavaćoj sobi umesto kreveta bio je razvučeni trosed smešten ispod prozora. Raspored ju je zbunio, a ideja da je ilegalno ušla u pogrešan stan joj nije bila opcija. Stala je tako da joj prozori budu sa leve strane kao iz sećanja. Pogled joj je pao na vrata koja je otvorila i zatekla toalet. Baš kao što je bilo. Umesto tuš kabine bila je ograđena kadica sa zavesom za tuširanje. Pločice na zidu su bile elegantne odskačući od bačenih peškira unaokolo, otvorene mašine za pranje veša, kao i prljavog lavaboa. Po pločicama je mogla da zaključi da je ovaj stan nekad lepo izgledao.

       Ušla je u susednu prostoriju gde je onomad videla platna. Sada je to bila ostava natrpana kartonskim kutijama, što otpakovanim što neotpakovanim, naslaganim jedna na drugu, kao i hemijom za čišćenje. Anja je zatvorila ta vrata i prošla kroz ostatak stana, međutim, nije dobila nikakav osećaj koji bi pomogao da razotkrije sumanute somnabulne scene. Sve je delovalo zbunjujuće. Stan se činio da je onaj iz priviđenja, ali kao da je pripadao drugom vremenu.

       Nalazila se u tuđem stanu čije ključeve je ukrala i ništa nije saznala što bi moglo da joj pomogne. Entuzijazam joj je splasnuo i sumanutost njenog ponašanja se prikradao kako su alkohol i adrenalin popuštali. Bacila je pogled da vidi da li je vratila sve na mesto. Nije da je nešto otvarala i pipala mnogo, već čisto da proveri da nije ostavila nešto svoje. Zatvorila je vrata i ispustila ključeve odmah ispod brave. Krenula je mrakom niz stepenice kad je shvatila da je nešto zaboravila. Vratila se do ključeva i obrisala otiske papirnom maramicom, za svaki slučaj.

       Kući je popila još jednu čašu vina kako bi mogla bolje da zaspi. No, nije joj to mnogo pomoglo, jer nije mogla da prestane da razmišljala o provali, priviđenju, o tome ko je Tanja. Zoru je dočekala polubudna i morala je da ustane da spusti roletne kako bi ugrabila koji sat sna. Srećom pa je bio vikend i nije morala da ustaje za posao.

       Kad je postalo suviše vruće da leži, otišla je do toaleta da se istušira. Odraz u ogledalu je delovao nepromenjeno iako je bila neispavana. Lepa, glatka koža, svetlo smeđa kosa do ramena sklonjena iza ušiju, krupne svetle oči, nekad plave nekad sivkaste, zavisno od doba dana i senke koja je padala na njih. Razmišljala je o starici. Koliko je zapravo ličila na Tanju?

      Znala je ko bi možda mogao da joj pomogne. Uzela je telefon i našavši ga u imeniku, oklevala je da ga pozove. Konačno je pritisnula zelenu slušalicu.

 „Anja, kakvo iznenađenje!“

„Ćao Vlado, šta se radi?“

„Jutarnja kafica. Hoćeš da se pridružiš?“

„Još uteruješ dugove?“

„Kako za koga.“ Nasmejao se.

„Pošalji mi lokaciju, doći ću.“

       Anja je prepoznala mesto na Kosančićevom vencu i naterala se da pojede tost sa džemom pre izlaska. Jutro je već bilo poodmaklo i sunce je pustilo svoje vrele pipke. Namazala je kremu sa visokim faktorom i stavila najtamnije naočare. Vožnja gradskim prevozom po ovoj temperaturi nije bila nimalo prijatna. U troli broj 41 iznad manjih otvorenih prozora stajali su natpisi „Ne otvaraj prozore radi klima“. Ovog puta je bilo i dobro što neko nije poslušao pošto klima uopšte nije radila. Nije mogla da dočeka da prođe tih nekoliko stanica i da pobegne iz te konzerve. Ispeglana bluza joj se skroz zalepila za oznojena leđa i u sebi je proklinjala usranu državu, ljude i sve što nije funkcionisalo kako treba.

„Pa desi ti, lutko.“ Vlada se srdačno osmehnuo i ustao ugledavši je.

      „Izvini, gužva u prevozu. Pa, bogami, dugo se nismo videli.“ Nabacila je svoj šarmantni osmeh i poljubila ga u obraz.

        Vlada je bio visok i mirisao je na svež afteršejv. Izabrao je lepo mesto u prirodnom hladu velikog hrasta. Anja je namestila jastučić na koji je sela, zakačila torbu za stolicu i nevoljno skinula naočare. Trenutak njenog oklevanja je presekla konobarica i naručila je produženi espreso sa mlekom i sok od borovnice.

„Kako život?“ Vlada je zainteresovano posmatrao.

Anja je slegnula ramenima. „Ide.“ Osmehnula se.

„Šta te muči?“ Naslonio se natrag na stolicu.

„Čudna priča. Volela bih da pronađem jednu osobu ili makar da saznam nešto više o njoj.“

„Pa si se setila svog bivšeg koji uteruje dugove.“

„Pa ili ti ili da guglam privatne detektive.“ Namignula mu je.

„Da čujem tu čudnu priču.“

       „Izgleda imam doplgengera. Jedna devojka koja jako liči na mene.“ Anja je birala reči. „I hoću da saznam bilo šta o njoj.“

„A kako se zove ta devojka?“

„Tanja.“

„A prezime?“

Anja je slegnula ramenima. Uhvatila je delić zraka sunca i zatreptala. To joj je dalo izgovor da stavi naočare.

„Da li si je upoznala?“

„Ne baš.“

„Ko ti je rekao da ličite?“

„Pa, jedna komšinica –“

„Hajde da mi sad ispričaš pravu verziju.“ Vlada se nagnuo bliže.

      Anja je rukama prešla preko šorca kao da ispravlja neke nevidljive falte. Osećala je prodornost njegovog pogleda i to ju je dodatno činilo nesigurnom. Zašto je uopšte mislila da može da ga smulja? Sačekao ju je da skupi hrabrosti i ispriča sve, skoro sve. Naravno, preskočila je sinoćne događaje. Trebalo joj je nekoliko minuta da podigne pogled, znala je da zvuči kao potpuna ludakinja. No, Vlada je pažljivo slušao, licem profesionalca koji se naslušao kojekakvih slučajeva i jedina stvar što ga je izdvojila od nekog detektiva kog bi pronašla je bio vragolasti osmeh na kraju.

„Nisam luda“, tiho je dodala.

„Niko to ne dovodi u pitanje, lutko. Čak i da te ne poznajem verovao bih ti, po profesionalnoj dužnosti.“ Nasmejao se.

„Sad mi je mnogo lakše. Nego šta sad?“

„Dakle, hoćeš da saznaš ko je Tanja da bi pronašla razlog tvojim zbivanjima?“ Nije sačekao njen odgovor. „Pošalji mi adresu i broj stana gde si se smucala. Treba da saznamo ko su sve bili vlasnici, možda je neko od njih tvoja misteriozna Tanja.“

Anja je odmah iskucala poruku.

       „Zanimljiva je sličnost imena i to što su te prepoznali kao nju. Dakle, osim toga što si se našla u njenom stanu delite i sličan fizčki izgled.“ Vlada se zagledao u daljinu. „Reci mi iz tvog ugla na šta najviše sumnjaš?“

„A da nije tumor u mozgu? Iskreno ne znam, ostale opcije su mi previše neverovatne.“

„Ima još jedan trag što bih ispratio. Tiče se tebe.“

„Kako to misliš?“

„Da li ti je palo napamet da je možda u pitanju tvoja sestra bliznakinja?“

Ne, to joj nije palo napamet. „Ali ja nemam bliznakinju.“

„Blizanci često mogu da osete jedni druge, to možda može da opiše tvoje epizode.“

        Epizode, lepo rečeno. Osluškivala je svoje biće kako reaguje na ideju blizanca, ali nije bilo prepoznavanja. Zašto joj je bilo lakše da poveruje u teleportaciju ili astralnu projekciju? Tanja, Anja. Pojavila joj se slika starice iz ulaza koja ju je gledala i mislila da su jedna ista osoba.

     „Koliko je realno da imam bliznakinju? Mislim, okej, blizanci se osete nekad, ali zašto sad i zašto kroz te, te epizode?“

„Gde si se rodila?“ Vlada je tipkao nešto u svoj digitalni notes.

„Ovde, u Beogradu.“

„Četvrtog septembra osamdeset sedme?“

„Da.“ Nije joj promaklo da se setio njenog rođendana. „Pregledaćeš porodilišta?“

„Znam tipa koji radi na održavanju sistema domova zdravlja. Može da pomogne sa bazom podataka.“

        Anji se činilo da joj je iscurela neka jako bitna tečnost iz mozga neophodna za razmišljanje. Sve je bilo prazno. Bezuspešno je pokušala da se napregne da izrodi kakvu pametnu ideju.

„Te slike što si videla, da li su delovale kao da ih je ona naslikala?“

„Valjda, bile su nedovršene.“

„Koliko ih je bilo?“

„Šta znam, par komada. Možda tri ili četiri.“

„A da li si videla neki pribor kao četkice, boje, štafelaj?“

       „Ne znam. Soba je bila na osvetljenoj strani. Dve slike su bile naslonjene na zid jedna preko druge, onda jedna je bila naslonjena na zid naspram mene, ispod prozora. I jedna koja je stajala nekako ispred mene. Možda sam je i ja držala, nisam sigurna. Ali mislim da nisam videla pribor.“

„Kojom tehnikom je slikano?“

„Mislim da je ulje na platnu.“

„Da li si osetila miris terpentina? Uljanih boja?“

Razmislila je. „Mislim da jesam. Nisam ih videla, ali mislim da se blago osećao razređivač.“

„Znači možda je umetnica.“ Vlada je zabeležio par stvari.

„Možda.“ Ko god da je ona bila.

„Roditelji?“

„Ne moramo o tome.“ Zgrabila je šoljicu espresa.

       Pažljivo ju je posmatrao, ispod podignute leve obrve. Anja je dokrajčila espreso. Čašu sa sokom je uhvatila sa obe ruke i držala dok je on postavio još par pitanja. Nije ni okusila sok. Još nekih pola sata su pričali i više nije znala šta da misli o ideji bliznakinje, ali svakako je bilo logičnije od njenih i Ivaninih šala. Međutim, osećala se da je vrag odneo šalu, sinoć je izvršila krađu i provalu u tuđi stan, danas saznala da možda ima bliznakinju. Sve je delovalo zanimljivije dok se nalazilo u domenu nadrealnog.

       Vlada je rekao da će je nazvati u toku dana, čim dođe do nekih informacija, stoga nije žurila da se vrati kući. Otišla je do Balkanske ulice po Ferdinand knedle. Hvatala je hlad između zgrada, ali njene misli zaključane u dela i nedela su služile kao štit protiv vrućine. Pomislila je da pozove nekog, ali joj je samoća prijala. U restorančiću je gledala u izbor izloženih svežih knedli. Obično je uzimala pistaće i rafaelo ukus, a sad je posmatrala sve ostale opcije. Nije čula ljubazno: Izvolite, simpatične prodavačice. Ni drugi put. Zagledala se u one sa bazičnim ukusom šljive i kajsije kao što je nekad njena majka pravila. Misao ju je iznenadila i brže bolje je naručila uobičajeno.

        Od epizode pa do susreta sa Vladom, Tanja je dobila više mesa. Njeno postojanje od efemernog kao da više nije mogla da negira. Da li je u bilo kom periodu života mogla da prepozna neki osećaj koji je ukazivao da na svetu postoji osoba s kojom je zajedno izašla iz majčine utrobe? Neka nesreća koja je utemeljila porodični emotivni smrz. Možda misteriozni slučaj krađe beba iz porodilišta što je nekada organizovani lekarski kriminal praktikovao. Mit ili istina. Koliko je uopšte i mogla da veruje svom osećaju?

      Usput je kupila akrilne boje i omanje slikarsko platno već zategnuto na ramu. Mislila je da uzme uljane, ali je zaključila da im treba mnogo više vremena da se osuše i bile su dosta skuplje, a nju je samo kopkalo krije li kakav slikarski talenat. Međutim, kad je kući sela sa četkicom u ruci belina platna je nemo zurila natrag u nju. Pokušala je sa par laganih poteza koji su izbegavali centar platna. Zažmurila je u pokušaju da prizove nadahnuće. Telefon je zavibrirao, notifikacija: Saznao sam par stvari, dolazim večeras do tebe.

Anja je još više želela da platno izrodi nešto smisleno, izgubljeni gen koji je povratila sećanjem. Par zamaha. Ništa. Platno kao da je postajalo sve belje što se ona više trudila. Potom je nanela veću količinu ljubičaste boje, ali prokleta belina je uporno izvirala, zureći i proždirući sve oko sebe. Pokret jedan, pokret drugi. Pokret jedan.

        Zvono na vratima.

      Trepnula je. Ulično svetlo je bacalo narandžaste pruge po zidovima. Pogled joj je bio na ruci koja je u visini njenih očiju stajala u vazduhu. Na četkici je bio skoreli akrilik. Zbunio ju je mrak. Trgla ju je ponovna zvonjava i to ju je nateralo da naglo ustane.

      „Mislio sam da ćeš obući nešto seksi. Čak sam hteo i vino da kupim.“ Vlada je nabacio svoj flert osmeh. „Anja? Šta se desilo?“

       „Ne znam.“ Čula je svoj glas kako tiho izgovara. Osvrnula se oko sebe tražeći prekidač za svetlo. Luster je otkrio poznati teren.

Vlada je prišao i stavio ruku na njeno rame. „Da li si možda imala neku epizodu?“

„Ovo je bilo nešto drugačije.“ Gledala ga je pravo u oči.

„Na koji način?“ Vlada ju je prigrlio i odveo do kauča.

„Mislim da sam izgubila pola dana.“ Pogledala je kroz prozor.

„Šta je poslednje čega se sećaš?“

„Razgovora sa tobom.“

„Šta si tad radila?“

„Pokušavala da slikam.“

       Vlada je osmotrio platno razmrljano pokušajima. Slika kao i boje su već bili osušeni. „Mi smo se čuli pre skoro pet sati.“

       „Mislim da mi treba alkohol.“ Anja je otišla do kuhinje i vratila se sa flašom vranca i dve čaše. Dala je Vladi da je otvori.

„Možda sam zaspala.“ Ni sama nije verovala u to. „Šta si otkrio?“

       „Nešto sitno. Proverio sam, nigde nije zabeleženo rođenje još jedne devojčice. Ne znam da li si znala, ali rodila si se u deset i petnaest prepodne i sudeći po dokumentaciji jedino si dete.“

     „Da li si možda pogledao u evidenciji mrtvorođenih?“ Na šta je on potvrdno klimnuo glavom. „Dakle, sestra bliznakinja otpada.“ Nije imala neku posebnu emociju, čak joj je i bilo pomalo drago što nije otkrila neku davno izgubljenu sestru.

       „Tako izgleda. Dalje, što se tiče stana sada pripada jednoj agenciji koja ga iznajmljuje nenameštenog. Prodat je pre godinu dana, a do tad je bio u vlasništvu Eveline Jovanović, nekih četrdeset godina. Pre toga ni ne postoje podaci o vlasniku.“

„Znači ona je izdavala stan Tanji.“

       „Pitao sam komšinicu iz zgrade, koja je hranila mačke, kada je tačno Tanja živela tu i rekla je da je to bilo pre dve godine i da je izgleda živela nekoliko godina u tom stanu. Eh sad, tu se stvari malo komplikuju.“

„Kako to misliš?“

      „Gospođa Evelina, ili bolje rečeno gospođica pošto se nije udavala, je preminula pre četiri godina i nije imala potomstvo.“

„Pa ko je onda izdao Tanji stan?“

„Ne znam. Stan je bio u vlasništvu Evelininog advokata i koliko sam saznao nije bio izdavan.“

„Šta, misteriozna Tanja je skvoter?“ Anja se nasmejala i otpila veći gutljaj vina.

       „Da ne vidim ispred sebe platno sa odsustvom talenta, pomislio bih da si ti Tanja.“ Vlada je namignuo i podigao čašu da nazdrave.

„A taj advokat, da li je živ?“

„Ne od nedavno, a njegovi naslednici su prodali stan agenciji za nekretnine.“

„A ko je vlasnik te agencije?“

„Ne deluje sumnjivo. Agencija poseduje stanove po raznim delovima grada.“

„Šta, nije valjda kraj istrage?“

       „Nije.“ Gledao ju je kako noktom grebe skorenu farbu sa prsta. „Treba da otkrijemo ko je Tanja. Sutra bi trebalo da imam više infosa.“

       Vino je imalo drugačiji ukus posle razgovora. Vlada se nije dugo zadržao, imao je posla i ozbiljnim glasom je rekao da ga nazove ukoliko se nešto čudno desi. Zamislila je kako ide da preti ili mlati neke dužnike svog gazde. Nežno ju je poljubio u obraz na rastanku. Nije bilo teško ne primetiti te detalje: poglede, osmehe, intonaciju. Sve je budilo njihove kratke, ali slatke uspomene.

       Anja je duboko uzdahnula i stala ispred platna. Držala je četkicu u jednoj i telefon sa štopericom u drugoj ruci. Prizivala je poslednja sećanja pre nego što je zapala u crnu rupu koja joj je proždrala sate života. Da li je moguće da je zaspala? Onda se setila da joj je ruka bila u vazduhu držeći četkicu. Nije utrnula, ali opet je bila podignuta. Kao da je prošao tren, a ne pet prokletih sati. Buljila je u platno, ali ništa se nije dogodilo. Tako se u jednom trenutku i uspavala.

       Nedeljno prepodne je sporo prolazilo. Ležala je u krevetu i pregledavala socijalne mreže. Uporno joj se vraćao staričin pogled i reči: Lepo ti stoji prirodna boja kose. Možda je imala neki oblik psihoze gde je kreirala svoj alter ego. Drugu verziju Anje dodavši joj slovo „T“.

        Pre dve godine je živela u ovom istom stanu. Pre toga je kratko živela kod Vuka, a pre toga je iznajmljivala stan na Tašu. Nikad nije živela na Dorćolu, a ponajmanje u Tanjinom stanu. Valjda bi neko od prijatelja ili kolega primetio razliku u njenom ponašanju da je prolupala. Setila se kako ludaci uglavnom nisu svesni da su ludi. Da li je bila luda? Odmahnula je glavom. Ako nije, postoji verovatnoća da će postati ukoliko nastavi sa ovakvim mislima.

„Ja nisam Tanja.“ Osetila je potrebu da izgovori naglas.

      Anja je radila u ljudskim resursima za kompaniju koja je skoro počela da se širi tržištem, a bavi se proizvodnjom različitih aparata za domaćinstvo. Samo u okviru te firme je radila u dva sektora u poslednje tri godine. Pre toga je radila u privatnoj firmi koja se bavila regrutacijom privatnih bankara. Nije joj se svidelo. Ali kao radno iskustvo ju je usmerilo u ovaj život koji je sada vodila, zadovoljna i sa poslom i kolegama. Tu nije bilo mesta slikanju i životu na Dorćolu. Nabrajala je sopstvene uspehe kako bi iskulirala misli koje su se rojile i bole je dugačkim žaokama. Činilo joj se da je svaki poznati deo prostora pomeren za par stepeni, malo, ali dovoljno da ništa ne bude isto kao pre.

      Pustila je indi pop bend sa telefona da bi je pokrenuo. Tog dana je bila daća za Olegovu teta Nataliju. Pravio je žurku u želji da oda slavu njenom duhu i životu. Anja ju je dobro poznavala, žena koja je vodila vrlo slobodan život znajući da uživa u njemu. Drugačiji pozdrav joj ne bi ni priličio.

      Razmatrala je šta da obuče. Većina njenih stvari su bile tamne, a znala je da bi se Oleg naljutio ako bi došla u crnom; tako da je ljubičasta haljina pobedila. Pogledala je u svoj bife šta je imala od neotvorenog pića i sa sobom ponela medovaču. Ivana je već slala poruke da je krenula i da će se naći tamo.

„Bila je divna osoba i uvek ću je se rado sećati“, rekla je Olegu čim je otvorio vrata.

„Hvala.“ Zagrlili su se i dao joj je džoint koji je već držao u ruci.

„Domaća medovača od kolege. Odlična.“ Podigla je flašu i oboje se uputiše u dnevnu sobu da je ostave na sto.

„Šta piješ?“ Oleg je gledao u desetak otvorenih flaša različitog ukusa.

„Isto što i ti.“ Osmehnula se i uzela još jedan dim, a on je potvrdno klimnuo i otišao po čaše za rakiju.

„Isto što i ti“, rekla je osetivši u uglu usana da joj se osmeh duže zadržao.

    Zbunila se što Oleg nije bio kraj nje. Ljubazno je klimnula jednom paru koji je stajao nedaleko od nje. Pretpostavila je da su bili Olegove kolege. Prostorijom se širio žamor, pilo se, jele kiflice i kojekakve salate, pušila trava. Stan je bio veliki salonac lepo osvetljen sa brojnim Natalijinim rukotvorinama. Pod stare dane je počela da se bavi pravljenjem abažura za lampe od spojenih staklića, tako da je ceo stan bio vrlo živahan kad bi se svetlo prelomilo kroz njih.

Oleg se vratio sa Ivanom i čašama u koje je sipao medovaču.

       „Za ženu koja me je odgajila.“ Podigao je čašu i njih troje nazdraviše. „Nego kako je moja Super devojka?“ Oleg je prigrlio Anju.

„Rekla si mu.“

„A šta, ti kao ne bi?“ Ivana se pobunila.

„Ma, ko zna šta sam ja tu istripovala.“

Oleg je kucnuo svojom čašom njenu i ugledavši nekog mahnuo.

„Ovo je Srki, moj kolega. I Rita, nju ste čini mi se upoznali.“

       Simpatični visoki momak i niska krupnija devojka su im se pridružili. Oleg je počeo da zapliće jezikom. Sve ih je zagrlio i gurnuo na veliki kauč u centru prostrane dnevne sobe. Njih petoro se smestilo isprepletanih ruku i nogu. Oleg je podigao čašu i Stefan, drugar, je prišao sa medovačom i svima im dosipao. Džoint je kružio, a pepeo ponekad padao po njima ili tepihu persijskih motiva.

       „I tako si ostala bez sestre bliznakinje. Šteta, bila bi fora da imamo još jednu Anju.“ Oleg je ispustio ostatke dima iz pluća.

„Meni je bolja teorija super moći“, rekla je Ivana na šta se Anja složila puknuvši prstima.

„Tuše“, rekla je, a Oleg je uputio ostale sa par rečenica u temu razgovora.

       „A šta ako su te vizije bile zapravo deža vu?“ Rita je razmišljala naglas. „Sećanja na prošli život?“ Pogled joj je pratio sitne pukotine visoko na plafonu.

        Anja je zabacila glavu preko Srkijeve ruke. „Ima mi smisla koliko i astralno putovanje.“ Opaska ih je nasmejala.

       „A šta ako je deža vu zapravo kvar u memoriji?“ Oleg je uzeo još jedan gutljaj rakije. „Kao neka greška zaostale memorije?“

„Jedino ako misliš da smo svi androidi ili kiborzi.“ Srki je prosledio džoint.

       „Valjda bi nas neko popravljao. Ne bismo umirali.“ Anja je povukla dim i pustila nogu da joj sklizne više prema podu.

        „Možda više nema nikog ko bi nas popravio“, rekao je Oleg prateći igru svetla na šarenim staklićima lampe.

      „Gde je Mehaničar? Reći ću vam – ubili smo ga!“ Rita je imitiranjem starijeg muškog glasa izazvala novu provalu smeha.

      „Filozofija čekića“, Stefan je dodao i Rita se okrenula da ga nežno čukne po glavi kao referenca na Ničea, dok je Srki zazviždao imitirajući promaju.

„Potpuno sam fejk.“ Stefan se nasmejao i otpio gutljaj rakije.

      Oleg je prstom pravio krugove u vazduhu. „Možda je sve samo loše napisan kod koji se vrti u beskonačnost. Proklete for petlje.“ Podigao je polu-praznu čašicu. „Za neizbrisivost!“ Svi nazdraviše.

„Ništa bolje od smrti i trave za refleksiju nad sopstvenim životom.“ Ivana je dodala.

        Anjin pogled je pao na Srkija. Nije bila ni sa kim već neko vreme. Uhvatila mu je pogled i osmehnula se. Bila je svesna da joj je haljinica zadignuta malo više na butini nego što bi trebalo. Nije joj se muvalo sada, prilično se uradila, ali planirala je da ga nazove ovih dana na piće.

       Popodne se prelilo u toplu noć i svi su polegali što po kauču što po velikim jastucima na tepihu. Anja je u jednom trenutku zadremala tako da je posle uspela dovoljno da se osvesti i nazove taksi. Poljubila je Olega i Ivanu koji su se još meškoljili u pejzažu između sna i jave, i izašla. Držala se za gelender u hodniku da se ne sruši na štiklama. Sutra je radni dan, mora da popije litru vode i andol da ne bude mamurna. Iznenada je pogledala u ruku što je držala gelender i sklonivši je bacilofobično je pomislila fuj. Napravila je korak i poletela preko dva stepenika napred jedva se pridržavši da se skroz ne polomi. Šokirano je gledala u štikle na nogama. Trgla ju je vibracija telefona.

 „Halo?“

„Loše vesti, lutko.“ Muški glas.

        Sklonila je telefon sa uha da pogleda ko je zvao: „Vlada mob“. „Da?“ Neodređeno je rekla ne prepoznajući glas.

     „Nigde ne mogu da pronađem Tanju. Niko je se ne seća osim tebe i bakute. Pričao sam danas i sa drugim stanarima, većina ih se relativno skoro doselila i ne sećaju se. Ima tu i neki penzos, ali on nije hteo da priča, kaže da se ne druži i da ne zna nikakvu Tanju.“ Napravio je pauzu. „Nadam se da mi ne zameraš pokazao sam nekima tvoju sliku, ali je nisu prepoznali.“ Opet pauza.

„Anja, jesi tu?“

Promumlala je jedno Mhm ne znajući šta da kaže.

    „Dalje sam pregledao sve fakultete umetnosti ukoliko su imali neku Tanju tvojih godina, ali nijedna nije odgovarala opisu. Takođe sam se vratio kod advokatovih potomaka da probam da izvučem ko je živeo u ovom stanu posle Eveline, ali i to je bio ćorak. Lutko, sve upućuje na to da Tanja ne postoji. Šta ti misliš?“

       Ne postoji? Njegov glas joj je odjeknuo mislima. Šta misli? Misli da nema blagu predstavu ko si ti i šta hoćeš. Prekinula je poziv i spustila telefon u krilo. Kad ju je opet nazvao, ugasila ga je. Jedva je držala oči otvorene pomno prateći taksimetar da je taksista ne opljačka. Ulično osvetljenje se prelamalo kao da ga je gledala kroz čašu viskija.

Na trenutak je zaspala, ali se brzo trgla i pribrala. Čim je ušla u stan odgegala se do mini apoteke u toaletu i uzela andol. Pogledala je na sat, za pet sati treba da krene na posao. Lik u ogledalu je imao izmrljanu šminku ispod očiju.

Umila se, hladna voda je prijala.

Umila se opet i zagledala u svoj odraz u ogledalu.

Onda je pogledala na sat. Vratila pogled na ogledalo, pa na sat. Opet na ogledalo. Opet na sat. Ogledalo. Sat.

       Mokrih ruku i lica je stajala u toaletu dok su se njene radnje iznova ponavljale. Svaki put kada je pogledala svoj odraz, osećala se kao da je bio prvi put. Zastala bi i okrenula se satu, kao da je trebalo nešto da izmeri. Ovog puta Anjin kod je izbacio eror, neuhvaćeni izuzetak.